Razgovarala: Barbara Grgić

Aleksandra Nikolić diplomirana je inženjerka pejzažne arhitekture i hortikulture koja je svoju struku spojila sa svojim hobijem koji joj pruža zadovoljstvo i sreću te od toga napravila biznis. Svojim autentičnim okvirima, nastoji do kupaca donijeti dah Dunava, Zemunskog keja, Velikog ratnog ostrva i plaže Lido. Kako izgledaju produkti ljubavi, vremena i vrijednih ruku, saznajte u nastavku.

Po struci si pejzažni arhitekt, kako to da si se odlučila za ovakav posao? Ima li u Srbiji posla za takvu vrstu arhitekture?

Priroda i kreativnost su oduvek bile moja pokretačka energija i velika inspiracija. Još u srednjoj školi uživala sam u časovima biologije i otkrivanju čitavog novog sveta oko nas. Za mene je to bila fascinacija tako da sam i maturski rad pisala na temu Zemunskog parka i njegovih biljnih vrsta. Kako sam putovala po Evropi i viđala lepo uređene urbane prostore sa dosta zelenila, shvatila sam da time želim i sama da se bavim, da na neki način prirodu približim čoveku jer je ona suštinski njen izvor.  Od prirode ima toliko toga da se nauči i jedan njen deo sam upravo spoznala zahvaljući formalnom obrazovanju na odseku pejzažne arhitekture i hortikulture (Šumarski fakultet, Univerzitet u Beogradu). Upravo na fakultetu sam doživela najveću ekspanziju kreativnosti. Imala sam priliku da učim od sjajnih ljudi tako da sve što sam radila bilo je usmereno ka ostvarenju profesionalnih ciljeva sa ekološkim i kreativnim namerama. Nekad je bilo teško i mučno, ali krajnji rezultati bili su fenomenalni projekti, radovi i prezentacije.

Odlasci na stručne ekskurzije su doprineli da vidim italijanske vrtove, učim od italijanskih majstora kako su šta kreirali, kako su koristili svetlo, kako su osluškivali prirodu, život i kako su to kombinovali sa ljudskim potrebama. Ta estetika, ta emocija koja uvek preovlađuje je odredila moj pravac.

Takođe, tada sam strast prema fotografiji i pisanju usavršavala u foto-kino klubu ”Šumarac” i časopisu ”Breza”, te mogu reći da mi je fakultet pružio priliku da oslobodim svoj kreativni potencijal i da ga danas živim kroz Sokolina art i unikatne fotografske ramove sa dunavskim školjkama.

Kada je reč o Srbiji i pejzažnoj arhitekturi, koja се bavi eksterijerom i zelenim površinama, čini mi se da će još dosta vremena proći dok ljudi osveste koliko je ona važna i neophodna i kako pejzažnog arhitektu teško može da zameni arhitekta, urbanista i geodet. Upravo zato svaka struka ima drugačiji naziv.

Koliko je vremena potrebno za napraviti jedan ovakav okvir i kako izgleda proces izrade?

Osim vremena potrebnog za nabavku materijala sam proces ručnog pravljenja jednog unikatnog Sokolina art rama sa dunavskim školjkama traje skoro nedelju dana i ima više faza izrade. Ono što svaki put na početku primenjujem je disanje, meditacija u pokretu i razgibavanje. Na taj način budim asocijaciju na vreme provedeno na plaži kada najbolje osluškujem sebe i svet oko sebe, vreme kada se opuštamo, aktiviramo miišiće i stvaramo, baš ono vreme kada su moja kreativnost i čista dečija razigranost na maksimumu. Uz sve to dodam energiju reikija da proces teče sa lakoćom i puštam prste da stvaraju. Upravo zato, za mene je ovo umetnost jer svaku kreaciju stvaram sa emocijama, pažnjom i ljubavlju.

Nakon što odaberem podlogu-ram zagledam se u kutiju sa skupljenim, opranim i osušenim školjkama i pužićima (mekušcima). Prvo im se divim kako su tako maleni prešli ogroman put, vodili neki svoj život na potpuno njihov savršen način i opet kako su došavši na obalu zadržali sav sjaj koji još više bljesne kad se oduva pesak sa njih. Taj njihov svet je toliko čaroban da nas ponekad iznenadi, baš kao jednu gospođu koja je bila u čudu kad je shvatila da su to dunavske školjke iz njene okoline, a ne sa mora. Pogled na prazan ram me obavezno trgne iz tog sveta mašte i podseti da je red na moje ruke da prenesu tu priču.

Nakon što iscrtam okvir rama na papiru, iz kutije počinjem da vadim materijal, da shodno temi i priči toga dana smišljam dizajn. Potom tragam za pravom bojom, veličinom i oblikom koja će da učini da priča teče. Tako od većih idu ka manjim školjkama, boje prelaze iz tamnije u svetlije ili obrnuto. Pošto mi je priroda inspiracija često na ramu od školjki kreiram simbole slobode i prirode: leptira, cvet ili čak čoveka. Često mi se dešava da čak i kad sam okupirana drugim obavezama neprestano mislim na ram i šta je to što bih dodala ili učinila da zablista. Kad stignem do konačnog dizajna sledi prebacivanje i lepljenje školjki na ram. Dobro ih učvrstim i ponovo postavljam na sunce da se što bolje osuše i upiju još malo zraka. Zatim sledi lakiranje kada se i sama obradujem promeni i novom sjaju ljuštura. Još jedno sušenje, sunčanje i ram je spreman za pakovanje.

Možeš li zamisliti posao u kojem sjediš u uredu od 8 do 16?

Iskreno rečeno, teško mi je da zamislim takav posao. Volim prirodu, slobodu kretanja i stvaranja, a uredi retko kada objedine tako nešto ili barem do sada nisam naišla na neki takav, (ako neko zna gde postoji neka mi obavezno javi J:)).  Sa druge strane, upravo ovo pitanje često i sama sebi postavim, jer mi se dešava da nekada radim i po 13 sati. Srećom, to ne podrazumeva konstantno sedenje, jer mi aktivnosti oko Sokolina art, ramova i radionica, pružaju priliku da sam u pokretu i večito u kreativnom procesu koji vraća energiju i vreme prestaje da postoji. Možda zvuči čudno, ali tada vreme postane relativno i ostaje stvaralački zanos koji vas nosi. Znam da nekome sada to možda zvuči kao lagana stvar, skoro kao da imate krila i da letite, zar ne?

Kao što vam je verovatno poznato da ljubav ne poznaje granice tako iz svog primera mogu reći da se to odnosi i na vreme. Kada živite svoj rad kroz istinu i slobodu u ljubavi sa prirodom, zahvalnost, poverenje i lakoća postaju vaši saveznici.

Može li se živjeti od ovog posla?

Iako se već više od 13 godina bavim izradom ramova sa dunavskim školjkama, tek od skoro tu strast delim sa širom publikom. Trenutno sam u fazi informisanja ljudi da ovako nešto uopšte postoji, jer ima toliko građana Srbije, Beograda, čak i sveta, koji i dalje ne znaju da se u rekama tj. Dunavu nalaze školjke. Ljudi se prosto začude i kažu ”Eto i reka je živa”. Kao da im je teško da u to poveruju, jer je možda zbog peska mutnija ili su samo navikli na more. Sve u svemu, postavljam visoke kriterijume kada treba da se živi od nekog posla i jedva čekam dan da glasno izjavim ”Od Sokolina art može da se živi!”

Što te najviše veseli u ovom poslu?

Kod Sokolina art me najviše veseli to što mi pruža priliku da stečeno formalno i neformalno znanje objedinim, primenim i time ljude usrećim. Samo skupljanje školjki je radostan proces, njihovo sortiranje i kreiranje budi maštu i traži spretne ruke. Kada se međusobno nađu klijent i ram tada svom unutrašnjem detetu osmeh dam. Svaki unikatan ram pažljivo pakujem u puc-puc foliju (koju svi vole 🙂 ), smeštam u ručno pravljenu kutiju, ukrašavam mašnom, kao one ispod jelke, i veselim se činu predaje u dobre klijentove ruke. Kada vidim radost i sreću na njihovim licima mene kao sunce da ogreje. Tada se setim moje misije da ”Moj život je samo upola pun kada primam. Moje srce je potpuno puno samo onda kada dajem”-Sry Cinmoy.  Upravo zato sa zvanjem pejzažnog arhitekte, ali sa decenijskim iskustvom u prodaji i marketingu, se kroz Sokolina art kreativno izražavam kako bih usrećila kupce sa autentičnim poklonima-foto ramovima sa dunavskim školjkama.

S druge strane Sokolina art radionice nose posebnu draž. Uživanje je posmatrati kako ovaj autorski koncept radionica na jedinstven način podstiče kreativnost i timski rad između roditelja i deteta i kako tom prilikom roditelji kroz igru komuniciraju sa decom.  Njihove reakcije i načini međusobne komunikacije rad pretvaraju u druženje.  Poznato je da danas televizija, video igrice i mediji imaju veliki uticaj na ljude i baš zato me veseli učešće roditelja i dece na ovim radionicama koji žele da im dunavske školjke i kreativan proces unesu igru u celo njihovo biće.

U meni gori želja da od nečega što uzimamo zdravo za gotovo, a što je poznato i lokalno (školjke iz centra Beograda, iz reke Dunav), napravim inspirativne i prirodom odišuće proizvode i događaje. Kao takvi, ovi maštoviti ramovi i radionice ne samo da na inovativan način predstavljaju Zemun, Beograd i Srbiju, već sjedinjavanjem sa fotografijom dobijaju upotrebnu vrednost. Njihov cilj je da u prostor unesu radost i pozitivnu energiju, koja lepim uspomenama motiviše na nove poduhvate.

Volim da kažem da to nije samo vaša uspomena, već da je to vaša motivacija, koja unikatnim dizajnom i kreativnim procesom izrade daje jedinstvenu notu vašem domu ili omiljenom kutku.

Kakve su rekacije kada nepoznatim osobama kažeš čime se baviš? Nailaziš li na osporavanja?

Kada im spomenem Sokolinu art i to čime se bavim često se ljudi zamisle, kao da me nisu dobro čuli ili možda preispituju da u Dunavu zaista ima školjki. Svakako sumnja je prisutna. Čini mi se da kod ljudi preovlađuje mišljenje i uverenje da je u velikim sistemima najbolje i da imaju osećaj da im drmaš kavez kada čuju da si rešio da radiš nešto što te pokreće. Znam dosta ljudi koji su postali uspešni baš kada su napustili veliki i to državni sistem. Čak šta više, baš mi je Business Café vaše Kristine Ercegović puno značio za moj posao jer mi je znanjem, delima i ljudima pokazao da je to zaista moguće.

U današnjem užurbanom načinu života, zdravo provoditi život, čini se gotovo nemoguće, no iz tvog primjera, vidimo da je moguće. Smatraš li da svi možemo uspostaviti zdraviji način života te, odakle krenuti?

Hvala ti što si to primetila i ovo pitanje postavila. Slažem se da se zdravo provoditi život čini gotovo nemoguće. I dodajem da je tako u slučaju da je to i za vas istina. Svako živi prema onome u šta poveruje i kakva dela sprovodi. Svaki današnji čin ili misao određuju budućnost.  Isto tako, važno je šta tačno se definiše pod zdrav način života. Za mene su to fizička aktivnost i adekvatna ishrana koje odgovaraju mom organizmu; prisutnost u sadašnjem trenutku ma šta god činila, radila ili makar slušala porodicu, prijatelje, partnera.

Smatram da svi možemo uspostaviti zdraviji način života i da najvažniji korak odakle krenuti je sebi dozvoliti tišinu. Zašto tišinu? Zato što nam ona otkriva ko smo, šta želimo, ona nas upućuje često na prirodu, jer danas kada živimo u prebrzom i bučnom vremenu, to je jedino mesto za tišinu. Tu učimo i zahvalnost, ljubav i u sebi nalazimo mir.

Što bi posavjetovala svima koji su oduvijek željeli napustiti posao koji ih čini nesretnima, loše im utječe na zdravlje te odavno žele pokrenuti neki novi projekt?

Smatram da iz nesreće ili teških momenata možemo puno da učimo i to je ono što bih savetovala. U kakvoj god da ste situaciji pogledajte, oslušnite ili opipajte šta je to što dobro proizilazi odatle, kakvu korist vam ta situacija donosi.

Usmerite svoju pažnju na ono što vas iskreno raduje i učinite da to raste. Na vama je da nađete način jer u tome je čar, svi smo posebni i drugačiji i svako ima svoj način.

Izuzetno delotvorna je zahvalnost, fizička aktivnost zbog hormona sreće koje podstiče, kao i disanje ili meditacija koja dozvoljava da usporavanjem daha usporimo misli. Sreća te danas internet pršti od informacija i tehnika za opuštanje. Istražujte i pronađite onu baš po vašoj meri.

Što se samog projekta tiče imajte uvek na umu da nekome treba ideja, a nekome treba akcija. Ako imate ideju moj dobronamerni savet je pređite odmah u akciju i realizaciju. Praksa je čudo. Naravno, imajte na umu obim i delikatnost projekta ukoliko on zahteva prethodno istraživanje i pripremu. U tom delu, obratite pažnju na odlaganje i uvek se setite da što se odgađa, to se ne događa.

Za kraj ili novi početak, želim vam da maštate, stvarate, kreirate i učinite da se magija vaših ideja svaki dan događa. I obavezno se setite da svaki dan slavite čuda iako su mala kao školjke iz Dunava!

A kako Sokolina art slavi čuda saznat ćete na Sokolina Facebooku, Instagramu ili preko maila sokolina.art@gmail.com.