Nije lak ovaj život od vikenda do vikenda, ali hajde, postoji neki motiv, neko svjetlo na kraju tunela – za mene je to subota!

Prošle godine, kao studentica na jednoj od mnogih pariških poslovnih škola, na kojoj godina košta kao prosječna hrvatska godišnja plaća i pol, bila sam okružena tzv. “rich kids of Paris”.

Sad kad sam se vratila, htjela sam malo izaći, rasplesati se i prisjetiti se dana s razmjene iako sam se od tada potpuno ulijenila i potrebni su dugi pregovori da se odlučim obuti štikle i nekamo se uputiti. Čula sam se s nekoliko Chuck Bassova sa Champs Élyséesa s kojima sam ostala u povremenom kontaktu i dogovorila izlazak.

Kako to tamo funkcionira?

Dolazim do ulaza na kojem su zaštitari i “promotor”, dečko u velikoj bundi, uskim kožnim hlačama, crvenim kauboj čizmama, zalizanim repićem na glavi i crnom olovkom na očima. Znam koga tražiti i što reći kad dođem na red. “Promotor” me prvo promatra nekih pet sekundi, a onda se odmakne i kaže: “Let me see what you’re wearing”.

Zbunjena sam, zar se trebam prošetati kao po pisti, okrenuti, namignuti i pozirati? I tako, on mene odmjeri od glave do pete, zamahne glavom i tiho kaže “Tu peux entrer”.

To! Ulazim!

Fotografije: Laura Grlić

Dolazim do svog stola i pozdravljam prijatelje. Netko mi natoči prejaku red bull votku u kojoj, iskreno se nadam, nema neke droge. Stol do nas je onaj za promotore, a tamo je nekih pet, šest modela koje izgledaju kao da imaju maksimalno 15 godina i nikako više od 45 kila. Samo stoje, ne razgovaraju jedna s drugom, pogled im je mutan i tu i tamo nabace pokoji smiješak. Svako malo jedna ode u “stražnji” wc, ili ti, onaj gdje se šmrče. Ali pssst, to je tajna.

Nakon nekog vremena za naš se stol pridruži još nekoliko ljudi, meni nepoznatih. Sve ih upoznam i počinje small talk.

“Jesi li model ili ideš na faks s njima?” – Ha, ha. Imam li 10 cm više i 10 kg manje? Hvala na komplimentu, ali model svakako nisam, a nisam ni na faksu – radim ovdje u Parizu.

Na licima šok. Cura iz Hrvatske, zemlje u kojoj su Hvar i Zrće, u ovakvom klubu, a radi?

Pokušavam im objasniti, ali ništa im nije jasno. U njihovom opisu posla su brunchevi, večere, izlasci i pronalaženje novih “modela” za druženje. Nešto slično različitostima “Zagrebačke zlatne mladeži” i ostatku nas smrtnika, ali na malo višoj razini.

Iako mi je ovo prošle godine bilo dosta normalno (ne, nisam se drogirala, ali da, tako mi je izgledao svaki drugi vikend), ove godine nisam mogla doći k sebi. Oni u ovome uživaju? Tu i tamo? U redu. Ali svaki vikend? Dosta zabrinjavajuće.

“S kim si, takav si.” – Jedna od najkorisnijih izreka, pogovoto za nas koji smo još u nekim ranim dvadesetima i imamo dovoljno vremena, nadajmo se bez posljedica, proći kroz razna društva dok ne saznamo što nas uistinu usrećuje i ispunjava te kakvi želimo ili ne želimo biti.

Pretpostavljam da se prioriteti mijenjaju i sada bih radije sjedila u dnevnom boravku uz čašu Roséa s nekom dragom osobom i pričala o životu, ljubavi, snovima i planovima, nego slušala preglasnu muziku i razmišljala o sutrašnjoj glavobolji dok vodim besmislene razgovore.

Sve se više poistovjećujem s Carrie, ovaj put u onoj epizodi kad joj fale frendice dok je u Parizu samo što je situacija malo drugačija. Nisam došla zbog ljubavi prema nekoj osobi, već prema jednom gradu, koji mi je jednako divan, ali sve manje i manje mjesto u kojem bih voljela provesti cijeli život.